Tajne doline kraljeva

U ogromnoj ravnici između zapadne Tebe, Nila i Doline kraljeva, su ostaci monumentalnog veličanstvenog puta koji vodi ka posmrtnom hramu Amanhotepa III. Hram je nažalost iščezao, a ostaci koji svedoče o njegovom postojanju poznatih su po imenu Kolosi Memnona. Ove dve gigantske statue visoke 20 metara (stopala su dva metra dužine a metar debljine), izrađene su u monolitnom bloku peščara i predstavljaju faraone koji sede na prestolu, sa rukama položenim na kolenima. Statue su oštećene za vreme razornog zemljotresa 27 godina pre nove ere.

Neobična pojava iznedrila je legendu koja živi i danas. Meštani su zapazili da tokom jutra, po izlasku sunca, statue dugo ispuštaju nejasan zvuk, koji po nekima nalikuje tužnoj, harmoničnoj, skladnoj pesmi. Veliki istoričari su potvrdli tu činjenicu, a grčki pesnici su je pretvorili u legendu (“ pevajuće kamenje”) Legenda kaže da je Memnona, sina Aurore i Titonusa, kralj Egipta i Etiopije poslao da pomogne Troji, opsednutoj grčkom vojskom. Memnon u borbi ubija Antilohusa, sina Nestora, ali u povratku strada od osvetničke ruke Ahila. Ucveljena Aurora žalila je za svojim sinom, nadajući se da će ljubavlju i željom uspeti da ga oživi. Svakog jutra, kada Aurora toplinom miluje svoga sina, on odgovara svojoj neutešnoj majci otegnutim lelekom. Nasuprot legendi, fenomen je moguće racionalno objasniti. Neobični zvuci, kažu stručnjaci, nastaju usled strujanja vazduha i vibracija proizvedenih u oronuloj površini usečenih prolaza kroz statue, zbog razlika u temperaturi između hladnih noći i toplote dana.

Put nadalje vodi do doline Biban el Mulik (kapije kraljeva), smeštene u podnožju piramidalne planine El-Guri (rog), često nazivane i “krunom Tebe”. U njoj su smeštene nekropole – najveće groblje egipatskih suverena 18 do 20 dinastija.

Priča o dolini kraljeva počinje iznendanom i neočekivanom odlukom Tutmesa I da izdvolji svoj grob iz pogrebnog hrama i da se njegovo telo sahrani, ne u razmetljivom monumentalnom spomeniku, već na tajnom, nepristupačnom mestu. Odlučnost faraona grubo je prekinula tradiciju koja je trajala 1700 godina. Njegov glavni arhitetkta, Ineni, iskopao je grob (vertikalni otvor poput okna u rudniku), u izolovanoj jaruzi, usecajući strmo stepenište u steni. U njegovom podnožju, na dnu okna, izgradio je grobnicu. Takav način gradnje sledili su svi faraoni posle njega.

Ineni je ostavio dokumentaciju o tom, u največoj tajnosti, izvedenom poduhvatu. Na zidu u mrtvačkoj kapeli zapisao je ”Ja sam sam nadgledao građenje grobnice njegovog veličanstva. Niko nije video ništa. Niko nije čuo ništa. Iz navedene poruke se može zaključiti da su, verovatno, grobnicu gradili ratni zarobljenici i da su ubijeni kada je posao završen.

Ali počinak Tutmesa I položenog u grobnicu, kao i većine faraona, bio je kratkog veka. Sistematsko pljačkanje dragocenosti grobnica počinje rano, uprkos prismotre timova stražara i traje tokom čitavog faraonskog perioda. Jedan od objekata za kojim se najviše žudelo bio je tzv. “skarab srca” – amulet. On je prekrivao mesto na mumiji iznad srca da omogući pokojniku da spasi sebe na sudnjem danu, kada su njegovi postupci mereni na “vagi istine”.

Čudne, isprepletene sudbine ovih moćnih kraljeva nisu pronašle svoj mir čak ni posle smrti. Tokom perioda Ramesida, sveštenici Amona, nekada tako moćni, izgubili su autoritet. Oni, ipak, ostaju posvećeni pokojnim kraljevima, starajući se da im omuguće neometan zagrobni život i da onemogući skrnavljenje grobnica. Počeli su tajno prebacivanje kraljevskih mumija iz jednog groba u drugi, naročito za vreme Ramzesa III (neki su sahranjivani i tri puta). Konačno, sveštenici su odlučili da pripreme nepristupačno, tajno skriveno mesto. U planini Deir el Bahari iskopali su grobnice u obliku rudarskih okana, duboke oko 12 metara. Dugačak hodnik je zatvaran na dnu okna u prostranoj sobi. Noću, u najvećoj tajnosti, uzimali su mumije faraona iz njihovih sarkofaga u dolini i sahranjivali ih zajedno u planini, svakoga sa označenim imenom oko vrata (zbog identifikacije). Nezavisno od njihove moći i vremena smrti ležali su zajedno poređani jedan do drugog. Ahmos, osnivač 18 dinastije, pored osvajača Tutmesa III, veliki Ramzes II blizu svog oca Setija I. Tela 40 farona ostala su u toj tajnoj grobnici u srcu planine tri hiljade godina, sve dok jedan mladić nije slučajno otkrio grobnicu i sa braćom u toku narednih šest godina, postepeno prodavao pokradene predmete. Tajna je, najzad otkrivena. Lopovi su platili glavom, a samo manji deo dragocenosti je vraćen. Faraone je čekala poslednja selidba. Te 1881. godine 40 mumija suverena drevnog Egipta krenulo je brodom put Kaira i Nacionalnog Muzeja, uz spontanu poštu naroda duž obala Nila.

Danas se u Dolini kraljeva stiže modernim putevima, delom i turističkim vozićem. Od 62 otkrivene grobnice, jedanaest je istraženo i otvoreno za posetioce. Sve grobnice su manje više slične: ulaz usečen u stenovit zid, kosi hodnik dug oko 100 metara, otvori niša i različitih soba, tavanice pridržavane pilarima i na kraju soba sa sarkofagom. John Gradner Vilkinson, jedan od osnivača egiptologije, numerisao je grobnice u Dolini kraljeva i sačinio hronološku katalogizaciju faraona koji su ovde sahranjeni. One nose oznake skraćenice KV – kings valley (kraljevska dolina).